Кућа коју сам цртала и оне скалине о којима сам нешто мало писала, кућа је у којој је живео Младен…

Младен је мом тати био брат од стрица, доста старији од њега. Младен је био много више од тога. За мог тату, брат који га је научио да плива (тако што му је од кукурузовине направио појас који је онемогућавао да потоне), научио га је да вози бицикл, доносио му је књиге и причао приче које је доносио из великог града- Сарајева.

Младен је тамо био студент ветерине.То је било време кад су деца, па и мој тата, трчала боса по банатској прашини, обућа( ако би је имали) чувала се за важније моменте од игре. Постоје ли важнији моменти? А опет, има ли шта лепше од тог присног осећаја између голе коже стопала и земље? Младен је све своје испите полагао у јуну, да би остатак распуста могао провести са ближњима. Завршио је факултет као најбољи студент. Био је најбољи студент универзитета и добио је стипендију за боравак у Немачкој у време кад је наша земља била затворена и није се лако из ње могло изаћи… Прошло је и то…Остале су ситнице које на то време сећају. Једна од њих је и плава дрвена оловка, дуга око пола метра, са црвеним врхом. Татина успомена.

Младен је одлучио да се врати у Банат, говорио је да мора да има искуства у пракси да би те оцене имале смисла. Добио је посао у Банатском Аранђелову, а убрзо затим у селу Санад. У својој 29. години, на Божић, изгубио је живот. Званична верзија полицијског извештаја каже да је био несрећан случај, да га је убила струја док се купао. Шушкало се да је млади ветеринар због боравка на Западу, био сумњив неким службама и да је своје оцене платио својим животом. Младен је у том селу имао девојку, најлепшу. У селу је било љубоморних и бесних младића, један посебно, те се мислило да је Младен страдао због љубави.
Никад нисмо сазнали истину.
Истина је да сам ону дрвену оловку измолила од свог тате. Деловала ми је магично. Чувала сам је од детињства. Онда се изгубила. Мучило ме је то што не могу да је нађем. Све до овог трена кад ми је постало јасно да можда и не треба да је нађем. Треба да испричам причу и те муке се ослободим.

На маслачак што млад увене…
Сећа твоје име
Зашто Младене?

Та мука остаје…

Данијела Грбић/ hercegovac.net