equivalent cialis naturel ou acheter cialis en toute confiance prendre cialis tous les jours acheter kamagra 100mg france cialis ou viagra avis cialis generique avec ordonnance comment faire pour commander du cialis
ПУТ КОЈИМ ИДЕМО…

Пут којим идемо, често убијеђени да знамо куда, мени изгледа тужно. Како другачије описати тенденцију да се чудимо свему што је прилично нормално?

Дијете које се прљаво игра у блату и виси са дебеле гране дрвета постаје призор ком се чудимо.

Син који иде крај старе мајке, лагано, пратећи је у корак и носећи тешке кесе пуне намирница, призор је ком се чудимо.

Мајка која се игра у парку са својим дјететом, не марећи за телефон, призор је ком се чудимо.

Глумац који је напустио врли сиви град и побјегао на село да узгаја козе и од тога живи, потез је ком се чудимо.

Дјевојка која је јавно признала да болује од депресије, да уредно пије лијекове јер би без њих можда могла да се убије, искреност је којој се чудимо.

Жена која је напустила са двоје дјеце богатог мужа крај ког није морала да ради “већ да само брине о дјеци и кући”, одлука је којој се чудимо.

Вршњак који двијема другарицама носи тешке торбе до школе, призор је ком се чудимо.

Бака која свакодневно чува своје унуче, постаје ствар чуђења.

Доктор који је одлучио да прегледа болног пацијента а није његов “изабрани љекар”, одлука је којој се чудимо.

Старац који је вратио новчаник са 550 марака, потез је ком се чудимо.

Момак који је одбио посао због ког би морао да маше заставицама на политичким митинзима, будала је којој се чудимо.

Жена која одлази у природу, сједи у трави или крај ријеке, сама, и гледа у даљину, усамљена је чудакиња којој се ми чудаци чудамо.

Тинејџерка која волонтира у старачком дому, биће сутра у новинама, јер њеној се хуманости чудимо, једнако као и одлуци познатог глумца да се вози трамвајем и при том уступи мјесто жени која је стала крај њега.

Могла бих да набрајам у недоглед све оне ситуације којима се чудимо и због којих смо на путу који мени изазива тугу.

Ми се ишчуђавамо поштовању родитеља и старих људи,

Љекарској етици,

Слободи дјетета да буде прљаво у блату,

Мајкама које не гледају у телефон већ у дијете,

Татама које се играју са дјететом и помажу супругама,

Животу на селу, у чистом ваздуху, под крошњама,

Остајемо затечени вршњачком солидарношћу,

Стабилним породицама које раде на својим односима и развијају их,

Љубазношћу медицинских сестара, шалтерских радника, државних службеника,

Храброшћу жена да оставе мужеве наслнике,

Ми се ишчуђавамо људима који се смију и задовољни су, а живе у страћари, са двије просјечне плате, троје ђеце и без аута.

Ми смо у чуду када видимо да је неко искрен, а дешавају му се ствари које би “свако нормалан” прећутао.

Ми не можемо да се довољно начудимо људима који су нашли мир у свему ономе што “немају”.

Изува нас из ципела поштење, чист образ, морал, искреност, слобода да се буде свој, а не свачији…

…И како онда пут којим ко изгубљено стадо идемо назвати било како другачије него “тужним”?

Да ли сте примијетили како смо почели да се чудимо нормалним стварима?

Глумац Срђан Тодоровић недавно је виђен на улици крај старе, тешко покретне мајке. Новинари су га фотографисали и од виђеног направили сензацију са акцентом на Срђанову саосјећајност.

Зар смо толико почели да заборављамо родитеље да бисмо Срђаново поштовање, љубав и подршку мајци подизали на ниво топ вијести?

Јована Кешански (ЛОЛА)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО