kamagra 100mg gel prix cialis 5 mg insuffisant cialis patent expiration kamagra usa acheter levitra pas cher
Mилица и Стеван

Милица и Стеван знали су се од дјетињства, живјели су у истом селу, он је био син газда Радована, јединац, сан свих дјевојака, а она кћерка удовице Винке, поштене, напаћене жене која је са својих 10 прстију и једном кравом хранила три дјевојчице. Радила је по туђим њивама од зоре до мрклог мрака и никад се није жалила, дјецу је исто тако одгајала. Кад су дјевојчице дорасле ишле су с мајком на надницу. Често и код газда Радована, он им је увијек давао више. Милица се љепотом издвајала од осталих дјевојака, живот је није мазио, али јој је Бог дао све друго, била је бистра, оштроумна, а пјевала је као славуј. Кад Милица запјева камен заплаче говорио је газда Радован. Стеван је још од дјетињства био слаб на њу увијек је штитио, а кад је та слабост прерасла у љубав био је спреман погинути само да она буде срећна.
И она је осјећала исто, али није себи давала лажну наду, газдин син ожениће неку миражџику што прије то прихвати мање ће бољети. Избјегавала је сусрете, а опет горила од жеље да га види. Младост носи снагу, кад си млад можеш све али без праве љубави то све не значи ништа.
Једне вечери када се враћала кући са наднице, Стеван је пресрео био је на коњу, поред Милице волио је и свог Вранца.
Милице хоћеш ли поћи за ме’, хоћу да причам с оцем? Пуче као гром из ведра неба, није очекивала, можда се потајно надала, али увијек одбацивала као немогуће. Не лупетај Стеване, нисам ја теби прилика одбруси љутито. Ниси ми прилика љепша си и паметнија од мене, насмија се мангупски, али си ми све остало без тебе ми живота нема, хоћеш ли Милице? Ја више не могу овако или, или?
Твоје је само да хоћеш моје је остало.
Ко да се питамо ја и ти, ја хоћу, ти хоћеш,а биће како газда Радован хоће.
Ти хоћеш! Ти хоћеш! Само то је битно скочи са коња подиже је као дијете и заврти.
Опет узјаха и одјури према кући, Милица је дрхтала као лист, а у грудима је стезало никако да се надише, једва је дошла кући.
За два дана газда Радован и Стеван су дошли, била је недјеља није се радило.
Помаже Бог!
Бог ти помогао газда Радоване, којим добром? Упита збуњено Винка.
Сједи Винка послом смо дошли.
Овако, ја имам само Стевана на овом свијету, а он каже да му среће без твоје Милице нема, па смо дошли с Божијом помоћи да видимо је ли вам дјевојка за удају?
Винка замуца, није знала шта да каже, Милице ‘ћери вамодер, позва је.
Чу ли ти шта газда Радован каже? Чух мајко.
Па шта велиш?
Милица се зацрвени, нема ни мени ни среће ни живота без њега, обори поглед.
Онда дјецо нема се шта више рећи.
Милица загрли мајку, газда Радована пољуби у руку, а Стевана погледа шеретски од чег он једва оста на ногама.
Сљедеће недеље сватови су дошли по њу, била је најљепша млада дуго се причало о том.
Газда Радован јој је дао поћелицу дуката, свекрва своју ниску коју је донијела у мираз, а Стеван ланчић са привјеском Мајке Божије, била је то свадба о којој се причало у три села.
Запјевај нам Милице ‘ћери, рече Газда Радован, Милица мало поцрвени, а онда пусти глас, сви занијемише, кажем ја кад Милица пјева камен плаче.
Дани у новом дому били су као у бајци. Сви су је вољели она је просто била таква вољива, Стеван је пазио као мало воде на длану, ето видиш Милице све је могуће. Хоћу да ми родиш сина Милутина љубио је у образ. Хоћу Стеване и Милутина и Драгутина љубила га је.
А онда су дошли црни дани, рат је почео и Стевана су одвели.
Поздравио се с мајком и оцем, тада је била срамота показивати осјећања пред свијетом, пришао је Милици пољубио је у чело, чекај ме рекао је.Чувај ми се Стеване прошаптала је, а хтјела је да га загрли и не пушта никад. Отишао је.
Наставило се са свакодневним животом, радило се, кувало, спавало, али се није живило без Стевана.
Вијести су биле све страшније и страшније, мало,мало па се прочује да је неко познат погинуо, а кад сазнаш да није неко твој,
Боже ме опрости радујеш се.Тако су једном сазнали да је Стеван одведен на принудни рад у Њемачку. Хајде нек је жив вратиће се, даће Бог, понављала је у молитвама. Дани су пролазили, затим године, а вијести није било, само пуста неизвијесност и нада .Чули су да много наших умре тамо у тој Њемачкој да им се никад за гроб не сазна. Одбацивала је све што има везе са смрћу, њен Стеван је жив, вратиће се и она ће му родити сина Милутина. Рат се завршио. Сад ће он вјеровала је. Све те године у кући без њега, не би издржала да је газда Радован и свекрва нису гледали к’о своју кћер и сами неутјешни тјешили њу. Прошла је прва година од завршетка рата Стевана није било.
А онда једно вече газда Радован је зовнуо, Милице ‘ћери, ми смо се помирили с тим да Стеван неће доћи и ти дијете треба да то прихватиш, ко је жив вратио се одавно, њега нема, данас сам му запалио свијећу доле за мртве. Плакао је. Волимо те од првог дана знаш и сама сродила си се с нама, али мораш мислити на себе, на своју срећу, млада си Милице. Маринко из Доње Баре питао ме за тебе.Нисам му ништа обећао док не видим с тобом.
Сметам ли вам тата? Упитала је.
Не сметаш ‘ћери како ме то можеш питати.
Па нека ме онда расплакала се.
Нека те ‘ћри, нека, али размисли, Маринко је фин човјек нећеш му бити слуга никад те не бих дао у лошу кућу.
Роди дијете оно ће ти донијети радост. Уби ме моја туга још тебе кад видим ти си ми Милице жива рана.
Добро тата како ти кажеш. Удаћу се за Маринка, али нека ме још мало. Нека те,’ ћери, нека те.
Свекрва је плакала.
Након мјесец дана Маринко је дошао, по Милицу била је то најтужнија млада и најтужнији испраћај, зовнула је свекра и свекрву у собу извадила дукате које су јој дали, ево ово, само сам ланчић оставила. Милице, моја Милице, проплака газда Радован то је твоје с халалом ти дато од срца, чувај то ‘ћери рђава су времена, продај ако запне загрлише се сво троје, три камена, отупила од бола. Милице немој да ти шта фали знаш да имаш нас увијек.
Кренула је у нови дом, у нови живот са болом већим од планине.
Маринко је заиста био добар човјек. Прву ноћ јој није ни прилазио видио је њену тугу.
Послије би сачекала да заспи и плакала без јецаја док душу не исплаче и тако сваку ноћ, дани су јој били лакши прође у послу у обавезама, а из ноћи никад изаћи. Умирала је из дана у дан, копнила. А онда је сазнала да је трудна, није се радовала није ни туговала била је ко камен. Маринко је био пресрећан због сазнања да ће постати отац.
А онда некако под јесен, Стеван се вратио, био је само сјенка оног младића који је отишао у рат. Живио је и радио у нељудским условима у животу га је одржала само љубав према Милици и нада да је можда родила њиховог Милутина. Када је стигао Газда Радован је испустио урлик као рањени лав, а мајка се онесвјестила, гдје је Милица гледао је по авлији, је ли се то удала? Није сине, није, ми смо је удали, није она хтјела.
Гдје, за кога? Гледао је унезвјерено. Доље за Маринка у Доњу Бару.
Одјури у шталу узјаха Вранца, морам је видјети рече и одјури као вјетар.
Стеване у памет сине! Довикну газда Радован.
Стигао је к’о без душе, Милица је била на кориту, већ је била у поодмаклој трудноћи, кад га је видјела занијемила је отупила радовала би се, али не зна како, грлила би га али нема чиме, гледао је исто тако тупо, а сузе су саме клизиле низ његово мршаво напаћено лице. Милица се прва прибра.
Стеване жив си Богу хвала!
Боље да нисам Милице кад те такву видим.
Не хули Стеване.
Како си Милице?
Па ето…живи се.
Волиш ли га?
Пусти Стеване, нисам ја бирала.
Волиш ли га Милице?
Добар је човјек.
Волиш ли га Милице?
Не волим Стеване, не волим прокину а сузе кренуше као два потока.
А родићеш му сина. Да сам Богдо умро.
Узјаха Вранца и одјури. Милица сједе, више је ноге нису држале.Тресла се, ридала, чупала косу.
Назад немаш коме, напријед не можеш.
Прибрала се тек пред мрак, кад је Маринко дошао из њиве.
Рекла му је да је Стеван долазио.Прећутао је није ни ријеч рекао.
Диван је то и велики човјек помислила је.
Кад је чуо да се породила Стеван је частио кафану, а када је сазнао да му је дала име Милутин више се никад није отријезнио. Дијете јој је унијело радост, али копнила је из године у годину, више никад није запјевала, а смијала се само Милутину.
Срела је једном Газду Радована, тај загрљај никад неће заборавити, куку ти је мени шта урадих само је то рекао. Купио је Милутину дрвеног коњица тада на вашару.
Стеван се никад није оженио и никад отријезнио, једно јутро Вранац је донио његово намучено беживотно тијело, родио се помислила је кад је чула. Да и мене Бог хоће погледати прекрстила се.
Умрла је у 44 години,а у ствари умрла је много прије, без Стевана није ни живјела. Није ни умрла,родила се!

Snežana A.Topalović


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО