prix de cialis en pharmacie en france biovea cialis equivalent viagra cialis prix du levitra 5 mg acheter generique cialis mylan composition du kamagra
Лазар Војчић доноси причу из далеке Осетије

Сјеверна Осетија–Аланија је једна од осам аутономних руских република које се налазе на Кавказу. Смјештена је у „проблематичном сусједству“ Адигеје, Калмикије, Карачај-Черкезије, Карбалдино–Балкарије, Дагестана, Чеченије и Ингушетије. Управо је с посљедњом била у кратком грађанском рату 1992. године – рату који је однио око 700 живота и раселио преко 60 000 људи.

Осети говоре осетским језиком, који припада групи иранских језика, односно сјевероисточној индоевропској заједници. Међутим, оно што Осете чини јединственима на Кавказу је њихова религија. Они су један од ријетких народа на Кавказу који није пригрлио ни хришћанство ни ислам, већ је остао досљедан религији својих предака, неопаганистичком вјеровању које се зове Уацдин. У Сјеверној Осетији живи око 710 000 становника, с тим да у главном граду Владикавказу живи готово половица становништва. Осим у Русији, Осети живе и у Грузији, у Републици Јужној Осетији која је де фацто независна држава, а која је била у рату с Грузијом 1991. и 2008. године.

Грузија и даље ову републику сматра својим саставним дијелом, док је самосталну Јужну Осетију досад признало само 5 држава. Управо је преко Грузије водио мој пут ка Сјеверној Осетији, Грузијском војном цестом – то је службени назив за 212 километара цесте која се пробија кроз уске кланце и колосалне пријевоје кавкашких планина (највиши пријевој на овој цести налази се на готово 2400 метара надморске висине!) и спаја Тбилиси, главни град Грузије, с Владикавказом. Још од давнина ово је најважнији путни правац који спаја сјеверни и јужни Кавказ, а користиле су га многе војске освајача и трговаца.

Ово је иначе и једини пут којим се може доћи из Грузије у Русију с обзиром да је граница између Грузије и Јужне Осетије затворена (у Јужну Осетију је могуће ући само из Сјеверне). Први пут је руска војска прошла овуда 1769. године и та јој је цеста увелико помогла у даљњем освајању Кавказа. С истом је намјером 1784. године основан Владикавказ – испочетка војна утврда, а данас главни град и индустријски центар овог краја.

Сам назив Владикавказ значи „владати Кавказом“, а колико му добро стоји то име доказао је и у Другом свјетском рату када се 1942. године успјешно обранио од најезде 700 тенкова Вермахта и заслужио титулу „Града војничке славе“ – почасно признање државне власти Руске Федерације које се додјељује градовима чији су становници током историје дали велики допринос у борби за слободу и независност руске државе. Град се, наравно, поноси својом славном прошлошћу и његује споменике из тог раздобља, а поред класичних совјетских споменика у облику српа и чекића изненадио ме велики број споменика Јосифу Висаорионовичу Џугашвилију, у народу познатом као Стаљин. За оне који не знају, Јосиф је поријеклом Грузијац, а Стаљин му је надимак, што на руском значи „челични“. Изгледа да су Осети остали вјерни другу Стаљину без обзира на контроверзе које се вуку о лику и дјелу овог маршала Совјетског Савеза.

С друге стране границе ме чекао домаћин Руслан са својом супругом Оксаном. Дошли су по мене из пола сата вожње удаљеног Владикавказа и сљедећих пар дана сам имао част бити њихов гост. Руслан и Оксана су пар у раним 30-им годинама, имају троје дјеце, која су, док сам ја боравио код њих, била код баке и дједа.

С обзиром да обоје јако воле путовања, а дјеца су им мала па засад не могу путовати с њима, воле примати госте преко couchsurfinga и тако кроз приче и догодовштине људи са свих страна свијета добити осјећај као да и они путују с њима, односно, кад већ они не могу путовати, сјајно је што путовања долазе код њих кући. Мени је било још драже бити њихов гост и вјежбати руски језик у свакодневном разговору – иако сви говоримо енглески, сложили смо се да је ипак боље да причамо на руском. О осетијском гостопримству сам пуно читао, али сам се свеједно одушевио кад сам га искусио из прве руке. Дочекали су ме с традиционалним осетијским јелом – пирогом, једном врстом пите пуњене месом, сиром, цвеклом или кромпиром, осетијским пивом – благим алкохолним пићем чији окус варира између пива и руског кваса, и разним салатама од којих ми се највише свидјела она с патлиџанима пуњеним бијелим луком и орасима. Храна је у Осетији иначе јако јефтина, као и у остатку Русије.

Државна је политика да се што више хране произведе у земљи и самим тиме смањи увоз хране сумњивог поријекла са запада, поготово након санкција које су Русији уведене прије неколико година, када је драстично опао увоз хране како из Европе, тако и осталих земаља које су се придружиле санкцијама.

У Русији је ГМО забрањен законом, али ипак на скоро сваком производу који купите у трговини стоји натпис “Без ГМО-а“. Још један производ је изузетно јефтин у Осетији – вотка. Нисам могао вјеровати кад сам видио цијену на боци вотке која је произведена баш у Владикавказу – мање од 1КМ! Послије су ми рекли да је алкохол у Осетији најјефтинији у цијелој Русији, што је занимљиво јер, примјерице, у сат времена удаљеној Чеченији, алкохол у потпуности забрањен. Владикавказ је иначе познат по производњи пива и вотке јер се налази на подручју које богато изворима квалитетне планинске воде.

Сам град изгледа типично совјетски, простире се уз дужину с лијеве и десне стране ријеке Терек, с великим и широким улицама и авенијама. Центром града пролази Проспект мира и то је уједно пјешачка зона гдје с разгласа стално свира нека руска шансона па док шетате проспектом имате осјећај да сте у неком старом совјетском филму. У граду нема превише занимљивости, али зато се у планинама и кањонима околних ријека крије љепота Осетије. Управо тамо смо се запутили сутрадан – у долину ријеке Фиагдон и у планинско мистично мјесто које се налази под заштитом УНЕСЦО-а, Даргавс – Град мртвих.

Високо у кавкашким планинама, подно врхова који се уздижу на 4000 метара и уз саму границу с Грузијом, налази се Даргавс, познатији као Град мртвих – некропола с 99 крпити које су изграђене попут мањих настамби. У њима „живе“ преци Осета који су ово подручје населили у 14. вијеку. Сам град изгледа као музеј на отвореном – средњевјековно село које умјесто живих људи сада чувају костури који су свједоци велике куге која је похарала ово подручје између 16. и 18. вијека. Од тадашње популације од 200 000 људи, до средине 19. вијека преживјело је тек њих 16 000. Ове крипте су у ствари и посљедњи дом људи који су били заражени кугом. Једна од теорија која објашњава настанак и историју овог мјеста каже: да не би пренијели заразу на друге људе, читаве обитељи с дјецом би се затвориле у ове настамбе и ту би остале до посљедњег тренутка док смрт не би дошла по њих. Преживљавали би захваљујући храни коју би им доносили сељани. Након што би умрли, тијела би им остала трунути унутра, а кости које се данас виде кроз отворене крипте стоје као подсјетник на судбину која нас све чека једнога дана.

Занимљиво је да су људи покопани са својим овоземаљским стварима у дрвеним баркама, које су служиле да би у њима отпловили на други свијет, јер нигдје у близини не постоји ниједна ријека нити језеро на којем би ове барке могле имати практичну примјену.

Свака породица имала је своју крипту, а крипте богатијих породица су имале и по 4 спрата. Занимљиво је и то да испред сваке крипте постоји мали бунар у који би људи убацивали новчић који би одзвонио кад би ударио о камен што је био знак да је душа покојника отишла на небо. За вријеме нашег посјета Даргавсу нисмо имали среће с временом јер нас је цијело вријеме пратила густа магла која је скривала спектакуларне врхове планина и уједно давала додатну мистичност овом мјесту. Поред бројних споменика Стаљину, цијелим путем до Даргавса пратили су нас и камени торњеви, типични за Кавказ.

Њих сам први пут видио у Сванетију, сјеверној покрајини у Грузији, и невјеројатно ми је било како су се успјели одупријети зубу времена с обзиром да су неки изграђени још у 9. вијеку а и дан данас стоје усправно и као да и даље чувају планине од непријатеља. Некада су служили у обрамбене сврхе – читаве породице би се у случају напада затвориле на врху торња и тамо чекале да опасност прође – а данас су премет дивљења и споменик давним временима.

Многи су у рушевном стању, а неки су и обновљени. Један од ових обновљених торњева чува и Град мртвих. Имао сам прилику попети се на сам врх торња помоћу дрвених љестви и бар се на пар тренутака уживјети у улогу горштака који брани своје село очекујући напад непријатељске војске која ће сваки час банути из магле.

Даргавс је остао прилично недоступан јер до њега води једна једина неасфалтирана планинска цеста која је већим дијелом године непроходна због снијега. Читаво ово подручје је било забрањена зона до 60-их година прошлог вијека. И дан данас ово мјесто види јако мало људи, а поготово странаца јер је за посјет Даргавсу потребна посебна дозвола руских власти. Ја сам имао среће да су ме моји домаћини Руслан и Оксана одлучили одвести у посјету овом мјесту које је иначе удаљено сат и по времена вожње од Владикавказа. На моје питање „Што је с посебном дозволом која ми треба за ово подручје?“, они су само одмахнули руком и кроз смијех одговорили: ако нас случајно заустави полиција ми ћемо рећи да си наш, ионако с том брадом наликујеш на Осета. Био сам им неизмјерно захвалан на комплименту и уопште вољи да ме одведу на излет и успут покажу кањон ријеке Фиагдон кроз који једним дијелом пролази цеста која води до Даргавса. Прије Даргавса отишли смо у обилазак Џивгиса, типичног осетијског села са средњевјековном утврдом из 13. вијека која је уклесана у стијени. Утврђење има јединствену конструкцију која је резултат софистициране технике изградње јер су максимално искориштене природне удубине у стијени. Занимљиво је да је тврђава остала неосвојива кроз цијелу своју историју. Само село је слабо насељено, по мојој процјени има 10-ак кућа, и све више почиње наликовати на још један музеј на отвореном. У селу се налази и „црква“ светог Георгија која је и даље у функцији, али само за вријеме празника када се приноси жртва боговима у виду овна.

Томе свједоче и рогови који су наслагани на зиду испред цркве – тако, наиме, налаже традиција. Иначе, црква је необична комбинација православне архитектуре и интеријера који је посвећен Уацдину, старој осетијској религији. Руслан ми је објаснио да је ова грађевина у ствари компромис између двије религије, јер је у једно вријеме осетијска религија била забрањена и једини начин да се очува за сљедеће генерације је био да се „сакрије“ између зидова православне цркве. Ова црква се налази и на посебној, сребрној кованици од 3 рубље која је издана у поводу комеморације најзначајнијих архитектонских споменика у Русији. Један километар прије Џивгиса налази се „Тропа чудес“, мали зоолошки врт у којем живе медвједи и један сњежни леопард – симбол Сјеверне Осетије и Аланије. Прије самог поласка из Владикавказа свратили смо у трговину и купили велико паковање муффина – колача пуњених џемом од брескве које ови медвједи обожавају и толико су добро издресирани да, чим виде и чују шушкање амбалаже, одмах гурају њушку кроз решетке кавеза и отворе уста очекујући да ћете им убацити колач. Тек када им се приближите на метар-два схватите колико су то огромне и моћне животиње, а поготово када пусте глас и почну хукати.

Мало даље од њих, у свом кавезу, налази се сњежни леопард, прекрасна животиња која се налази на грбу Осетије. Ова животињска врста се нажалост налази на рубу истребљења и на попису је строго заштићених животиња. У читавој Русији остало их је између 150 и 200 јединки. Било је помало тужно гледати овог леопарда како сједи у кавезу који је очито премален за њега, имајући на уму да је ово планинска животиња која је некад владала планинским пространствима и у потрази за плијеном знала убијати животиње и 4 пута теже него што је она сама.

Најпопуларнији спортови у Сјеверној Осетији су дефинитивно сви који имају предзнак „борилачки“. Поред многих првака у рвању, Осетија је недавно дала и свјетског првака у боксу у лакотешкој категорији по ИБФ верзији – Мурата Гассиева, који је у мечу за првака побједио дотадашњег првака Руса Дениса Лебедева. Пренос овог меча се гледао у цијелој Осетији, а проглашење новог свјетског првака је попраћено пуцњавом по граду и цјелоноћним слављем до јутарњих сати. Сјеверна Осетија ће, нажалост, остати позната и по једном трагичном догађају који је задесио Беслан, градић поред Владикавказа. 1. септембра 2004., на први дан почетка нове школске године, група од 34 тешко наоружана исламска терориста с експлозивним појасевима упала је у школу и као таоце узела преко 1100 људи, од којих 777 дјеце. Талачка криза је трајала 3 дана. На крају су погинуле 334 особе, од чега 186 дјеце. Био је то један од најстрашнијих терористичких напада не само у Русији, него у цијелом свијету.

Извор: hercegovac.net


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО