“Ко издао Радована, не дочеко Видовдана”, певало се деведесет шесте, када је први председник Републике Српске поднео оставку уз договор и гаранције америчке администрације оличене, у тада свемоћном, Ричарду Холбруку.
А папир трпи све. И лаж и срамоту. Само што је уметност силу ухватити у лажи и моћног застидети. Слагали су по ко зна који пут, потврдивши ону Кисинџерову тврдњу:
“ Није добро бити амерички непријатељ, горе од тога је бити амерички пријатељ”.
Стигли смо на Јахорину, дан уочи његовог рођендана, Драгош Калајић, Смиља Аврамов, Драган Алорић и ја.
Срео сам ћутљивог и потиштеног професора Николу Кољевића. Развој догађаја му се није допадао, настојао је да сакрије узнемиреност: “ Време које долази неће нам бити наклоњено, као ни до сада”, рекао је тихо и помало бојажљиво, увлачећи главу у рамена.
Калајић је као рођендански поклон, председнику, урамио једну своју слику.
Већ тада, у Караџићевом кабинетуу Фамосу, на Палама није било гужве. Да разлаз почиње и пре фајронта, знао је и Радован, чија се поетска разбарушеност савршено уклапала у матрицу клиничког психијатра, увек надахнутог и спремног да духовито одреагује на одређени догађај.
Професорка Смиља Аврамов одевена у плави костим, уредно неговане фризуре, усправног држања, на прагу девете деценије корачала је као да је тек загребала педесете.
Драгош у елегантном ланеном, летњем оделу окер боје, на плавој кошуљи са цветном краватом, изгледао је као да је тек сишао са неке од својих експресивних слика.
“ Где ти је одело?”, питао ме прекорним тоном.
“ Морамо поштовати протокол и дрес код”, наставио је овај свестрани интелектуалац, инсистирајући да свој кежуал стил уозбиљим краватом.
“ Идите ви у кабинет ја вас чекам код секретарице, без одела и кравате. Ни Џон Рид ни Хемингвеј у рату нису носили кравату”, дадох себи на значају овом аналогијом.
Сместисмо се код љупке секретарице, отварају се врата, Радован прати госте. Поздрављамо се.
“ Изволите”, љубазно нас позива у свој кабинет први председник Републике Српске.
“ Могу ли без кравате?”, питам уз осмех.
“ Упадај, боље би било да нам је што мање долазило упарађено – укочених носилаца кравата”, одговори лежерно, песник који је могао бити штошта у животу, али ратни злочинац свакако није.