Прича о чојству и јунаштву, Требињу и Дубровнику

Прије неколико мјесеци на сједници Народне скупштине Републике Српске препричао сам причу о чојству и јунаштву бораца Требињске бригаде ВРС, када су током борбе на Влаштици ризиковали своје животе спашавајући рањене војнике Хрватске војске. Уз честитку дана Требињске бригаде свим демобилисаним борцима, преносим објаву Божидара Боба Пиџуле, објављене јутрос на „Фацебооку“, гдје детаљно описује битку на Влаштици 13.7.1992. године, како су „Ћелавци“ спасили живот рањеном хрватском војнику Енверу Бобију Мустафићу, који у одговору Бобу потврђује истинитост догађаја..

  1. Јул 2020…
    Сад стигох кући у Бгд од куће из ТБ и причам жени како умало не погинух уз путу, како ме неко балаво дерле изгурало с пута на шодер при брзини од преко
    130km/h. И причајући јој то сјетих се 13.07.1992. Када су ми два метка прошла кроз косу и дословно ме ошишала… то је било јебено близу !!
    Дал је то до датума,или ко зна…
    …углавном 13. Јул 1992. Влаштица,јутро је,изашла нам на чуку повећа група Усташа,њих око 35… нас ни 10… Кукац,Ђуро, Боро,Панто,Мико Бучук и ја. Са осталих положаја у испомоћ нам је стигао једини Сова Паријез који је ту и тешко рањен… а ми који смо одбили напад који је био силовит јер нас је изненадио… они су се попели на врх брда непримећени, на 30 метара од нас,који смо безбрижно љешкарили и причали вицеве,смијали се!…. Онда следи паклен фајт… и да ја не дужим…као што каже онај, не знам тачно шта је било… углавном Србин је на крају побиједио? А да је било баш к’о у оном вицу гђе Србин увек побеђује…тај дан је касније проглашен за дан херцеговачке бригаде,из разлога што је на тај дан био први успешно пружен отпор “усташкој армади” на простору Херцеговине… а Србин из вица смо Ђуро, Панто, Боро, Мико, Кукац и ја… који буди узгред речено није никад ни позвани, ни поменут на церемонијама славља наше побједе (односно церемонији кркања јањетине)
    …како тад тако и сад… поменуте нико никад не упита како живе, може ли се, а да не помињем шта више… требало би ове јагматоре подсетити да виде и добре стране америчке војне традиције, они бар позову главне актере слављених догађаја… па онда ваљда и они кркају јањетину?

П.С. Не би да будем погрешно схваћен у вези свега овога… ,,коинциденција”… узгред прво сам се чуо са Енвер Буби Мустафовић са познатим поздравом за те прилике у нашем крају ,,сретне ране јуначе” кога сам ранио два пута у том дану, а касније га извукао на леђима и одвео у болницу…

Енвер Боби Мустафовић: То што мене спомињеш је точно ти и још тројица сте ме послије рањавања извукли на Влаштицу без иједнога инцидента и одвели ме у болницу. То што сам у болници доживио као војни заробљеник и тешко рањен није за причати.
То што желим рећи данас послије 28 година је да већина који су били на првој линији су часно одрадили тај незахвални посао, а они који нису ни близу били су покупили сву славу и чинили злођела нема везе на којој страни били.
То ти је мој одговор зашто ви не једете ту јањетину, јер тако ти је свугдје.

Драган Кукурић: Као да је јуче било, лежао си рањен на стијени, кад смо те нашли , са пиштољем у руци, и бомбом без осигурача…

Извор: nebojsavukanovic.info


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО