Писмо из Херцеговине: ЗЕМЉОТРЕС

Херцеговину дрмају земљотреси. Стручњаци веле да их је, протеклих мјесеци, било неколико хиљада, премда су Херцеговци осјетили свега у пет-шест наврата подрхтавање земље. Послије свега, земљотрес је главна тема у Херцеговини. О њему се прича у кући, на послу и улици, у кафани…

pisma-iz-hercegovine-scepan-aleksic.jpg (134 KB)

Свак прича по своме и на свој начин. Тако је из земљотреса проистекло на хиљаде прича, премда је он свуда био исти, само што је тамо гдје му је било легло или епицентар, како воле да кажу они који о томе знају мало више, задрмало нешто јаче. При свему, свак би хтио да је његова прича важећа, најглавнија и најтачнија. Тако се Херцеговци, док причају о земљотресу, у мало чему слажу. Причајући о томе, често се знају чак и посвађати, препоријечити и наљутити једни на друге.

Слажу се једино да то сила небеска, која управља земљом и свим оним што је на њој, претреса и растреса њихову дједовину. Хоће да се увјери колико је тврда и стоји ли и даље чврсто на оним истим темељима на којима је вијековима постојала и опстојавала. А Херцеговина је заиста тврда. Тврда и постојана, упркос свему. Има ли игдје на свијету иједна друга земља која је сва на камену и тврдини, као што је она.

Додуше, има камена и у многим другим земљама, али нигдје оволико и овако тврда и здрава. Колико је само, у протеклим вијековима, било земљотреса, па је Херцеговина остајала тамо гдје је и сад и онаква каква и јесте. И нису само каменом земљом дрмали земљотреси, било је овдје и других разних дрматора, који су мислили да све могу и да ће трајати вјечно, па су сви некуд отишли, а само је Херцеговина остала тамо гдје и јесте. Дрматори се смјењују, а она остаје.

Не треба се сувише хвалити ни јуначити него признати да је, кад је оно задрмало, заиста било страха, али и панике. А гдје је год тога, ту је и необичних и неочекиваних догађаја. Кажу да је, ту негдје у ниској Херцеговини коју Херцеговци зову хумнина, кад је задрмало најјаче, мачка улетјела у пасју кућицу. У Невесињу, гдје је најјаче и дрмало, мишеви су бјежали из рупа, и то све крај мачака, које се нису ни осврнуле на њих. И најпослије, ту негдје у Билећи или Љубињу, кад је задрмало, снаха је загрлила свекрву. Није никад прије, сем оно кад су је довели па је тада морала. И не само да није та, него ни било која друга. И Херцеговина је, у савременом 21. вијеку, постала дио свијета, а у свијету одавно није обичај да снаха грли свекрву, а ни она њу. Али ето, кад сила божја задрма, заборави се на обичај и навику. Затекле се, прича се по Херцеговини, та снаха и свекрва саме у кући па, кад је оно затресло, невјеста вриснула и у ономе страху и незнавењу, полетјела старој у загрљај. Тако су се и измириле, па је и од земљотреса било неке користи, јер не би никад да није задрмало.

Од свих херцеговачких прича о земљотресу најслађе су и најбоље оне из кафане. Тамо их највише и има. Ту се најрадије причају, најпажљивије слушају и најбоље памте. У кафани им се Херцеговци највише смију, ако су смијешне, а највише се и растуже оним које су тужне. Срећом лијепом, нико није страдао, па тужних скоро да и нема. Што се штете тиче, ако је и било, брзо ће се  све поправити и заборавити.

Управо у кафани сам, из уста једног нашег Херцеговца, и чуо занимљиву причу о земљотресу. Тај воли све да багателише и обезвриједи, и то само ради тога да би његова прича била већа, значајнија и боља од свега осталог. На тај начин је причао и о земљотресу.

 – Хе, мој ли си брате, па кад ми кажу – земљотрес. Није ово у нас ништа. Мало затресло, па шта – ништа. Е, соколе мој, како оно умије да затресе и каквих је све земљотреса било. Причо ми је покојни ђед да је њему, кад је радио у Америци, некакав Јапанац казиво о земљотресу у његовој земљи. То тамо у њих дрма и тресе, убрани Свети Василије Острошки. У њих све граде темељно и утврдо, па понешто и остане узгор. А да у нас тако затресе, све би остало у гомили. Тај Јапанац је тврдио да су у њих, послије неког великог и разорног земљотреса, све трудне жене побациле. Бива, то су биле оне које су остале живе, јер колико их је само завршило под рушевинама. Изгинуо грдни свијет. И џабе ти то, него људима најпослије растресло и зубе. Послије, онај ко је био старији, погубио све до једног ђавољег зуба, а у младежи се прориједили. Грдно је, причо је тај Јапанац ђеду, било и погледат. Млад чојек, а оне му струге у устима, фали му пола зуба. Е то је земљотрес…

Прекидоше га. Не дају да доврши причу него, све један преко другог, забрзаше и узеше му ријеч. Надвиси и засјени његова прича све остало, па испаде да нико други нити умије причати нити што зна. У недостатку боље приче, почеше да багателишу његову, да се поспрдују и завитлавају га својом. Један од оних са којима је сваки дан, вели:

– Аи, чуј му Јапанаца и њихова земљотреса. Мени је, док оно бијах млад, највећи земљотрес био кад би заиграло коло ђевојачко. Тада, све би се у мени протресло и растресло. Кад сам служио војску у Добоју, па нас пуштали у град и ја одма отишо на теферич, ту у близини. Дрма коло ђевојачко, а ја зино у њих ко јуне у шарена врата. Мој лијепи брате, жељан и виђет женско, а не што друго. Пјевају оне ђевојке: „Ситна лола, ситна ја, ситна слама под нама… Ситно, драги, љуби, познаће се зуби… Познаће ми нана да сам милована“… Пјевају оне, а мени се све чини да она земља утоња подамном. Мајко мила, земљотрес ли је, шта ли је…

И њега прекидоше. И одмах се нађе онај који хоће да се и његова прича чује.

– Чуј ми јапанског земљотреса и добојског сијела. А кад смо ми, на сијелу у Мекој Груди, заиграли наше коло, е то је тек био земотрес. Задрма се Вуковића кућа, попустише греде па се све, заједно са нама свима, стровали у избу. Срећом, ником ништа не би. Кука онај домаћин Вуковић, шта ће сад. Те, за два дана, иди па му помажи да поново подигне таван. Све смо му за један дан завршили: убрали и доћерали греде, отесали их и поставили, а њему је остало само да покује даску…

Прекидоше и њега. Трећи има још бољу причу.

– Пушти јапански, добојски и мекогрудски земљотрес. Кад би Цица, ето знате је сви, прије педесет година, прошла улицом, е то би тек био земљотрес. Однесе је ђаво на дернек у Автовац, па кад прође улицом, одма настане земљотрес. Гатачки момци, који поднапити сједе по кафанским баштама, кад је угледају, само што врисну ко и Дамјанов Зеленко. И џабе ти у Гацку, него је исто тако и кад Цица сиђе у Требиње. А зна се да су Требињци најпитомији, најприлагодљивији и најпопустљивији. Близу ваљда мору, па од оне морске арије опитомили и омудрили. Али кад Цица прође… Боже, само кад се сјетим. А гледам је данас: скеврила, смежурала се и сва опустила. Не ваља ни црну ђаволу. И џабе ти то, него она њена два велика, бистра и ватрена ока, некако потамњела па утекла у главу да их више нико не гледа јер се данас нема шта ни виђет. Е, старости јадости, гора си од жалости…

Онај што је причао о јапанском земљотресу се не да, па уграби ријеч.

– Причајте ви и шпрдајте се колико оћете, али питаћу вас ја ако и ође задрма ко у Јапану. Јадни не били, Херцеговина је све на јамама и пећинама, па ако јапански задрма, све ће се лумбати и пропасти бар двјеста метара наниже. А тада, ето ти мора под Требиње, или можда и под Билећу. Упријеће Будва у Петров до…

Тако тече херцеговачка кафанска прича о земљотресу и тако протиче још један дан у Херцеговини.

Извор: radiotrebinje.com Пише: Шћепан Алексић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО