Александар Лазић: Луди од (дез)информација

И колико покварености треба да се излије пред наше ноге и како је до непрепознавања доведена суштина преваре Бранимир Џони Штулић

Ако било ког, посебно огорченог, грађанина земље Србије упитате „има ли овде цензуре“ – тај ће вам сигурно одговорити да су овде вести строго контролисане. И дилеме нема да се наш цензор не зове као онај Његошев „Драго Драговић“ (што је значило „Пиши шта ти је гођ драго“), већ је ствар у томе да је забрањивање и повлачење вести само последњи корак, који је постао крајње непопуларан и неке врста „црвеног аларма“ за друштво. Уместо директне цензуре, дакле, радије се иде на свест произвођача вести (читај: аутоцензуру); пошто је човек, посебно новинарски човек, кварљива роба – неопходно је и мислити унапред, што у овом конкретном случају значи мислити манипулативно.

У се, на се, и у таблоидне медије се: Не бих ишао тако далеко да тврдим да је ово што се догађа у Србији искључиво наш производ, реч „доктор“ не волим да видим ни у кованици „спин-доктори“ – пре бих се бавио резултатом. А резултат је поразан и, угрубо говорећи, изгледа овако: четвртина Србаља не чита и не гледа ништа, њих је заузетост робовским послом, природна/стечена незаинтересованост или убијеност у појам одвојила од било каквог информисања, што је идеал сваког властодршца – остаје да их добро организовани људи на терену превезу на гласачко место кад треба; половина у Србији, ценим одокативном методом, заинтересована је само за „Фарму“ и спортске канале, можда и обрнутим редом, дај им још и парче хлеба – или илузију да им је цела векна на располагању – па су и они намирени; остаје нам последња четвртина популације, тврд орах у виду оних који желе да се информишу – у наставку текста видећемо да, нажалост, власт и за њих налази лек.

Ефикасни лекови на љуту рану: Први лек је оно што се у мом крају зове затрављивање – праве вести замаглити огромним бројем информација: да не бисмо видели да немамо да једемо морамо бити супер упознати са саобраћајком у Џибутију или о сурвавању камиона у неки амбис на Тибету; екстремни пример таквог приступа у политичком новинарству јесте (истинита) вест из Северне Кореје да је „теча Ким Џонг Уна удаљен из политике због оптужби за корупцију. „. Друга ствар би се могла назвати приношење жртве увек (богаташке) крви жедном јавном мњењу – скоро по правилу се после састанка Дачића и Тачија са дражесном баронесом Ештон догоди спектакуларно хапшење; подврста ове медицине јесте ударање чежње – свако мало се најави да ће се за 48 сати (два дана, у понедељак, у петак, у суботу…) објавити/десити спектакуларно нешто од чега ће не-знам-ни-сам-шта-бити. Веома јако замућивање стања ствари јесте свеопшта таблоидизација: ту несрећне певаљке стварно дођу као колатерална штета естрадизације политике – више није довољно да се негде појаве без гаћа већ је за пробијање медијске тишине потребно (и) да нешто изјаве политички или о политичарима.

Шта (ни)је вест: У књизи „Борхес-Сабато: Разговори“ износи се идеја да би новине требало издавати годишње или на десет година. Двојица славних Аргентинаца онда предлажу шта би било у тим новинама, заправо дефинишу ШТА ЈЕ ВЕСТ (кажу да би свакако Колумбово „откриће“ Америке требало да се нађе у новинама – дакле, информације тог типа и значаја). Ова приручна дефиниција нам, пре свега, говори да вест јесте нешто што ће претрајати сат (Интернет сајт) или дан/седмицу (штампани медиј); све супротно од вриштећег појма „најновија вест“ (breaking news): на пример, ако је вест стара два дана а не вреди да је уврстите у свој избор – онда то и није нека битна информација. Последњих дана сигурно није вест да је угледна певачица Ана Н. хтела да (пот)председнику Вучићу буде Мерилин М. и да понови њену мазну рођенданску честитку Кенедију, да је посланик Нове Србије Невена Моделс, уместо да понови неку Вељину умотворину, цитирала Сократа или да је Дачић певао Ештоновој „Опрости ми, Катрин“.

ana-blic

Ана Николић: „Бићу Вучићева Мерилин Монро“ (сајт Блица)

Недељно Стање ствари: Ово су, по избору Стања ствари, вести које би се нашле у новинама кад би биле прављене по оном што рекоше Борхес и Сабато – пошто су они разговарали децембра 1974, због васколиког убзрања, дозволимо себи да уместо годишњака имамо недељник, али НА ЈЕДНОЈ СТРАНИЦИ. Водећи чланак би морао бити онај Гласа Русије „Амерички осиромашени уранијум коси Србију„, с поднасловом „Петнаест година после бомбардовања осиромашеним уранијумом, у Србији од рака умире све више младих људи“; од заборава би свакако требало отргнути податак да је почео рад на филму „Отац“ о Св. Сави и Немањи, као и да римокатоличка црква у Хрватској, операцијом „Не ћирилици“, покушава да нам објасни које је заиста српско писмо. Да ни рубрика ВЕСТИ НАД ВЕСТИМА на Стању ствари није идеална показује податак да смо пропустили вест чији наслов говори све „ММФ: Јавни дуг Србије удвостручен од 2008. године„. Горњем избору бих свакако додао данашњи инфо да Мило Ђукановић, после десет година, долази у Србију; свакако не због некаквог „отопљавања односа“ или „престанка контаминације“, већ због тога што Мила и његову посету доживљавам онако како је народни певач поимао црног гаврана, дакле – као крунски доказ колико је Србија на лошем путу.

gr-uranijum

„Амерички осиромашени уранијум коси Србију“ (сајт Гласа Русије)

Вежба за крај: За домаћи провежбајте колико сте пропустили ових, по мени, битних вести – чак и са становишта блиске вечности. Они који се истичу нека нађу и допуне и наше пропусте – и то не због отрцане изреке да и ми грешимо јер радимо већ због затрованости и загађености свачијег, па и мог/нашег, ума и немогућности да се од шуме празнословља види право дрво вести.
Izvor: www.stanjestvari.com


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО